Očekivanja od sebe i joga prakse

U tekstu preuzetom, prevedenom i prilagodjenim sa sajta Joga Journal autorka Janet Stone, inače učiteljice joge i mame dvoje dece, bavi se pitanjem kako naći vremena za jogu kada nam deca uđu u život, kada nemamo vremena za sebe, a kamoli još za jogu. Između ostalog, govori i o jednoj važnoj postavci a koju često prenebregnemo, a to su naša očekivanja – zaboravljamo da ne možemo imati ista očekivanja kad se životne okolnosti promene. Više o tome i o joga praksi možete pročitati dalje u tekstu, a original na engleskom je dostupan na strani Yoga Journal http://www.yogajournal.com/poses/yoga-for/moms/yoga-moms-make-time-yoga/

Joga za mame /ali i za tate/*: kako naći vreme za jogu?
Janet Stone

Za roditelja VREME je stvar broj jedan. Vreme je uvek dragoceno. U avanturi zvanoj majčinstvo imate osećaj kao da ste u vrtlogu u kojem je vreme, kao što ste već iskusili, retkost. Retki su momenti kad se može samo razmišljati, kad se razgovara bez prekidanja, ili kad se može voditi računa o svojim osnovnim potrebama. Jedno pitanje koje često čujem od roditelja jeste – Kako da nađem  vreme za jogu kad ne mogu ni da se istuširam?

Ono što sam primetila tokom godina kako sam i sama roditelj i kako kreiram podršku za druge roditelje jeste da ne postoji predstava pre rođenja deteta koliko je velika promena kad ono uđe u naš život. Sve se menja, ali mi i dalje imamo stara očekivanja kako bi joga praksa trebalo da izgleda bazirana na iskustvu kako je bilo pre nego što je dete došlo na svet. Ali to ne znači da nemamo vremena za jogu.

Pitajte sebe – šta čini joga praksu?

Prvo, uzmite u obzir momente koje imate tokom dana i šta radite sa svojim vremenom. Važno je postati svestan/svesna količine ljubavi i pažnje koja je usmerena na vaše dete ili decu (…). To pomaže da se napravi realistični vremenski okvir za različite aspekte vašeg života, uključujući i joga praksu.

Potom se zapitajte: koji su moji najdublji ciljevi, smisao mog života?  Istraživanje najdubljih stremljenja može objasniti vaše postupke, način kako koristite vaše vreme, kako kreirate prostor za stvari u vašem životu, vašu vitalnost, pa čak i vaše zdravlje. Ako je jedan od vaših najvažnijih ciljeva model zdravlja, balansirani život sa decom sa naglaskom na ljubavi prema sebi i pažnji prema sebi, onda usmeravate svoje vreme i pažnju kako biste negovali ovaj model.

To bi mogla da bude petnaestominutna šetnja u prirodi koja odjednom postaje vaša “praksa”, ili 30 minuta ‘ozbiljnih’ asana, ili 5 minuta duboke pranajame. Što postajete više realistični u vezi sa svojim vremenom, time možete da proširite svoju definiciju šta čini “praksu”. Učinite ovu praksu izvodljivom u okviru trenutne situacije u vašem životu, tako da možete da iskočite iz vrtloga osećaja krivice zbog uzimanja previše vremena vašoj deci, zarad osećaja krivice što se ne starate o sebi. Zapamtite da joga praksa može da traje i samo nekoliko minuta.

Što se manje stresiramo oko toga što nemamo dovoljno vremena, čudno, ali time ga imamo time više.

Prevela i prilagodila: Joga, joga za decu, postnatalna joga

*prim. ur. Joga, joga za decu, postnatalna joga

enjoying life outdoor-galina barskaya, https://www.dreamstime.com/

enjoying life outdoor-galina barskaya, https://www.dreamstime.com/

Advertisements

Usporavanje za bolji san

Tekst je preuzet, preveden i prilagodjen sa sajta Joga Journal, autorice Janet Stone, joga učiteljica i mame dvoje dece http://www.yogajournal.com/poses/yoga-by-benefit/insomnia/mom-asana-slow-down-for-better-sleep/

San… da, molim! Skoro svaki roditelj kojeg sam srela je naveo nedostatak sna kao njegov/njen najveći izazov. Bez adekvatnog sna dobro ne razmišljamo, reagujemo iz našeg starog obrasca i sve (možemo da) osetimo kao nepremostivo. U osnovi, “ne osećamo se kao mi” kad nam nedostaje sna. Pa, šta da se radi? Spavati, naravno. Ali kada, kako?

Tokom mnogih godina istraživanja, otkrila sam da većina nas želi da održi sve isto u svom životu, čak i kada postanemo roditelji. Želimo i dalje da imamo društveni život koji smo imali pre dece ili imamo očekivanja da vreme za partnera bi trebalo da bude kao što je nekada bilo pre nego što smo postali trio ili kvartet. Nespremni smo da kažemo ne, da isključimo telefone i sl, da budemo mirni i da usporimo. Moja najveća sugestija svakom novopečenom roditelju jeste da kaže ne svemu što nije ono osnovno, te da svakog dana nađe vreme da isključi sve telefone/kompjutere. Ako imate bebu kod kuće, isključite vaše sprave i dremnite sa svojim detetom. Naša tela oslobađaju oksitocin kad se odmaramo pored naših beba, dok slušamo njihovo disanje i osećamo njihove otkucaje srca ponovo blizu sebe. Taj hormon blagostanja u stvari pomaže da se smanji stres, što je ključno kada pokušavate da usporite.

Kada spavanje nije moguće, pokušajte da odmorite. Kada se odmaramo, svi imaju koristi od toga. Znam da isključivanje nije jednostavna stvar. Govori nam se sa svih strana da pratimo sve, da ostanemo uključeni i prisutni, i da radimo sve što smo radili ranije. I to sve dok organizujemo igre, kuvamo milion više jela nego što smo i zamislili, i tešimo svakog kad plače. Kako god, ako naša kultura neće da dozvoli odmor, vi sami morate to da uradite, kreirate viziju roditeljstva i doma za koju znate da će održati vas i vaše mališane u godinama koje su ispred vas.

 

Dozvoliti sebi: sama sebi na prvom mestu (bar ponekad) – utisci sa časa joge za mame

Nije lako biti mama i u nekom momentu odlučiti se na moto – sama sebi na prvom mestu. Kako kaže jedna mama: najlakše mi je odreći se svojih želja i potreba. Možda ne najlakše, ali svakako je najbrže.  A i sramota je – kako ja, je l’, kao mama, mogu da imam svoje potrebe kad je bebina na prvom mestu? Da li to znači da ja nisam dobra mama?

Naravno da je važno da se brinemo o bebi, i naravno, najvažnije nam je da je beba dobro u svakom smislu te reči, te sve činimo da tako i bude. Međutim, neke potrebe mogu da zadovolje i drugi,  a mi da se pozabavimo sobom, makar pola sata, sat vremena. Ona čuvena rečenica – ako sam/a sebi nisi dobar/dobra, kako ćeš to biti drugome – ne može više da važi koliko u ovom slučaju.

Mnoge mame s kojima sam pričala, a i koje dolaze na časove joge, su veoma umorne, pa čak i iscrpljene. Uživaju sa svojim bebama, ali im treba i barem mali odmak.

I vidim koliko je neophodno da se bar nakratko, odmaknemo od kuće, da uradimo nešto za sebe, da podelimo s drugim mamama dileme, strahove, pitanja, razmišljanja. Tada se lakše i s novom energijom vratimo svojim milim bebama/deci.

Ponekad se osećam kao da sam i sama u nekom ‘mama-kovitlacu’ koji me nosi i kao da pokušavam da se uhvatim za nešto stabilno. A za šta drugo, ako ne za sebe. To nas, između ostalog, i joga uči.

Mame – prijateljstvo i sestrinstvo

Evo jedan veoma lep tekst, o mamama, prijateljstvima, prepoznavanju. Odlomak je iz knjige Joanne Fedler:

Kako smo se upoznale? To baš i nije glamurozna priča. Upoznale smo se u vrtiću svoje djece. Prije nego sam rodila nitko mi nije rekao da ću preko djece upoznati svoje najbliže i najdraže. Vrtići su nevjerojatni izvori ženskih prijateljstava i jako podcijenjeni izvor veza. Sve nas veže isti nedostatak energije, podjednako smo opterećene naglašenom trivijalnošću brige za male ljude. Imamo isti osjećaj da smo loše majke kad god naša djeca kradu, nasilna su, ili se čine genetski nesposobnim da prevladaju fazu bijesa, što sve slabi naše pouzdanje. Mi smo sestre, uključene u borbu koju vodimo tiho i pojedinačno. Iza zatvorenih vrata naših domova u predgrađu, odjekuju povici bitke za jednakost spolova i priznavanje naših ljudskih vrijednosti.

Kroz druženje sa drugim majkama, bilo mi je utješno spoznati da, iako se povremeno osjećam razarajuće sama u svojoj obitelji, opterećena odgovornošću za dobrobit svoje djece, njihovom prehranom, duhovnim i moralnim odgojem, nisam jedina u svojoj osamljenosti. Sada znam kako su naše osobne traume, koje nas izoliraju i čine odsječenim od svijeta, univerzalna stanja koja osjećaju i drugi, i da nas samo naša zatvorena vrata odvajaju od osjećaja zajedništva i uvjerenja da smo sve povezane licem i naličjem našeg majčinstva…

(Joanne Fedler, Mame, strogo povjerljivo, Planetopija, Zagreb, 2007.)

mame - prijateljstvo, sestrinstvo, solidarnost

Joga disanje: korist i za mame i za bebe

Ako mislite da u blagodeti joge ne možete da uživate svakodnevno kao mama male bebe – grešite. Čak šta više, posebno neke tehnike disanja (poznate kao pranajama) mogu biti korisne i to ne samo za mamu nego i za bebu.

Uđaji je jedna od tehnika disanja, a naziva se i pobedničko disanje i dah okeana. To je duboko, nežno, sporo i zvučno disanje, način je umirivanja i koncentracije. Diše se kroz nos, usta su zatvorena, dužina daha je kontrolisana dijafragmom. Inače, ovim disanjem se blago masiraju i unutrašnji organi, ali ovde je akcenat na njenom umirujućem svojstvu.

Kada beba plače, pokušavate da je umirite na razne načine. U slučaju da ništa ne pomaže, počinjete najčešće i vi da bivate nervozni što opet dodatno nju može da uznemiri. Zato vredi da probate uđaji disanje. Ono može da smiri bebu, ali isto tako i vas jer nije lako slušati bebin plač i biti nemoćan/a da se nešto učini.

Dakle, uzmite bebu u naručje, položite je na vaše grudi ili blizu njih i počnite sa uđaji disanjem. Ako beba nastavi sa plačem, ne odustajte od ovog disanja, jer ono istovremeno čini da budete mirni, fokusirani i podržavajući.

Verujte, pomaže.

(O disanju za decu – za opuštanje pred spavanje možete da pročitate na https://jogazadecupostnatalnajoga.wordpress.com/2016/12/11/disanje-za-decu-opustanje-za-bolji-san/ )

Slika

Mame i umor

Da li vam se dešava da ste na kraju dana toliko umorne da ne znate šta biste sa sobom? Da samo zurite u jednu tačku i ne možete više ništa, a i te kako vam je na umu još gomila stvari koju treba završiti?

Pokušajte s par joga položaja! Oni znaju da vrate energiju, da opuste i obnove. Naravno, bilo bi idealno uraditi sav serijal, ali i nešto malo ume da bude značajno.

***

Važno je da nađemo svoj način da se obnovimo i da pazimo na sebe koliko god je to moguće. Da tražimo načine podrške koje mogu da budu različite od situacije do situacije. Da ne zaboravimo na sebe dok negujemo naša mila bića.

 

Slika

 

 

Moje iskustvo – joga posle porođaja

Pre porođaja znala sam da posle njega ništa neće biti isto, čitav moj život će verovatno biti drugačiji, možda i moje telo, svakako i moja razmišljanja, prioriteti, emocije. Sve sam to znala, ali, u stvari, gledajući iz ove perspektive, nisam imala ni najblaže predstave kakva je to promena.

Kad sam se porodila, pitali su me – pa dobro, i kako je sad? Odgovarala sam uglavnom – pa isto je kao i ranije, samo malo drugačije, ja sam i dalje ja, ista ali drugačija. Moja beba je postala centar sveta. Sve moje snage, misli, emocije, mislim baš sve – bile su usmerene na nju. Polako, tokom vremena, primećivala sam da mi se telo oporavlja, ali na neki meni čudan način, ono je drugačije reagovalo nego ranije. Moje emocije i misli su bile drugačije. Znala sam da je potrebno da imam strpljenja i za sebe, ali sam bila iznenađena. Možda sam najviše bila iznenađena time što sam skoro zaboravila na sebe, a postala sam svesna da to ne smem da činim – kad zaboravim na sebe, nisam potpuno tu ni za bebu, jer nisam u „sada i ovde“.

Prvi put sam radila jogu pet nedelja nakon porođaja i ponovo sam se susrela s novim iskustvom iako  sam jogu radila već dugo vremena, a i podučavala sam druge. Prijalo mi je opuštanje, drugačiji pokreti i položaji. Opustila sam se, a i merkala sam svoje mogućnosti: neke položaje koje sam očekivala da mogu da uradim – nisam mogla, one koje sam bila sigurna da ne mogu – uradila sam. Bilo mi je važno da se dobro osećam u tim položajima, a još važnije mi je bilo da pazim na svoje granice. Odjednom sam morala ponovo da učim o njima jer moje telo više nije isto. Pomislila sam kako bih to mogla da primenim i na druga polja svog života. Isto tako mi je bilo jasno da je besmisleno raditi jogu ako se mučim – neki položaji su bili za mene u tom momentu previše neudobni, bolela me je rana od epiziotomije, a raditi jogu i istovremeno se mučiti je kontraproduktivno. Podsetila sam se kako sama moram da isprobavam i proveravam sama sa sobom šta mogu a šta ne, što je isto deo učenja i o životu a ne samo o jogi.

Nakon časa sam osetila olakšanje, mir, veću snagu i samopouzdanje. To je bilo vreme za mene i hitala sam da to što sam dobila prenesem i na svoju bebu.

Kada sama radim jogu kod kuće, često ne uspem da izvedem sve šta zamislim. Međutim, samo praktikovanje neke od tehnika disanja, kao što je uđaji, dovoljno je  da se  umirimo i ja i beba koja leži na meni. Ponekad je dovoljno i tako malo, pa se beba i ja zajedno zabavljamo. Isto tako se setim  da je i to deo joge – pogledam svoju sad već veliku bebu i pomislim – to je to, velika posvećenost i ljubav.